DANAS JE DJURDJEV DAN

Danas je Djurdjevdan-Sveti Djordje, hrišćanski i narodni praznik, koji se proslavlja 6. maja (po starom kalendaru 23. aprila) čime se obeležava uspomena na Svetog Djordja. Ovo je praznik koji slave i pravoslavci i katolici svako po svom kalendaru. 

Sveti Djordje se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, i kopljem kojim probada aždaju. Malo dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Djordje je pobedio aždaju, po verovanju, svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu". Njegova pobeda se misli da je prekid progona hrišćana deset godina posle njegove smrti i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva.

U vreme srpskog ropstva pod Turcima na taj dan su Turci prikupljali godišnji porez koji se plaćao u dva dela na Djurdjevdan i na Mitrovdan. Nekada su hajduci na ovaj dan odlazili u šumu i započinjali ponovo hajdukovanje. Zato je u narodu ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje i tako je ostala i izreka "Djurdjev danak - hajdučki sastanak, Mitrov danak - hajdučki rastanak".

Djurdjevdan je praznik za koji se vezuje puno običaja za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Sveto Georgija, koje se deslilo 23. aprila 303. godine.

Djurdjevdan se smatra za granicu izmedju zime i leta. Vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnosti stoke i dobre useve.

Glavni običaji su:
- pletenje venaca od bilja i cveća
- umivanje vodom u kojoj je bilo bilje
- kupanje na reci



Evo nekih običaja vezanih za Djurdjevdan:

"Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.
Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).
Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.
Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.
Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд. Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године^".

SREĆAN DJURDJEVDAN!!!